Antropološki optimizam

Neki ljudi su podstakli mene da potpuno promenim svoj život. Kroz njih sam se prisetila kako se celim telom smeje, kako se celom dušom voli, kako se celim bićem živi. Od njih sam naučila da ne zatvaram krug davanja.

Pisanje je moj sistem disanja kroz ceo svet. Sve teme života koji nam je dat mogu se oblikovati kroz radost. Ne mogu da ih zadržim u sebi.

Cakle u svakom mom pogledu. Daju smisao kroz svaki moj osmeh. Prsti mi trepere dok ispisujem misli, zamišljajući neku drugu Dajanu kojoj ću ja pomoći da se malo više smeje. Za koju, možda, nikada neću saznati, ali koja će dalje širiti tu tajnu da niko i ništa spolja ne može da nas usreći. Da nas sreća nečujno čeka u dubini duše. Da se sreća budi u svakom trenutku kada je svesno pozovemo.

Nadam se kroz svaku sledeću rečenicu da će nekome upravo ona razrešiti svaki izazov života.

Nisam mirna. Vrtim se u stolici kao da celim telom želim da oblikujem svaku reč. Kao da samo kada dam celu sebe, svaku svoju kap ljubavi, mogu biti sigurna da će se ona sliti u nečije tužne oči i otkloniti svaku suvišnu vlažnost. Samo kad zapišem sve svoje šašavo mudre ideje, mogu verovati da je nečije usplahireno disanje našlo mir. Da je nečije srce ponovo ubrzalo, ne zbog staha, već uzbuđenja.

Nisam izgubila ništa što sam dala. Osnažila sam svoje reči energijom koja je bezgranična. Ta energija nas povezuje na najneverovatnije načine. Zbog toga je ne mogu izgubiti.

Koliko god da dam svojih želja, nadanja, verovanja, znam da pronalaze svoj put i da kruže kroz ceo svet. Znam da će mi se vratiti iz nekog izvora kome se nisam ni nadala.

Ne umem da pišem predstavljajući neku realnost o kojoj svi pričaju. Ne umem da pišem o teškim temama na sumoran način.

Ne umem, jer ne želim.

Želim da svetlim svojim rečima kroz najveći mrak. Želim da reči ohrabrenja i zahvalnosti budu temelj mog sveta.

Dajana Mitrović, 2017.