Da li postoje propuštene prilike?
Da li postoje propuštene prilike
Hajde da stvarno zamislimo kako svako od nas rođenjem dobija tačan broj životnih prilika. I sve one su predviđene da se pojave u tačno određeno vreme.
Zamislimo sada kako se krećemo kroz život i, iz nekog razloga, propustimo neke prilike. Promaknu nam baš u tom JEDINOM trenutku u životu kada su moguće.
Možemo da zamislimo kako smo u toku celog života propustili samo jednu priliku. Na primer, propustili smo priliku za ljubav i ostajemo do kraja života sami ili sa osobom koju ne volimo. Ili smo propustili priliku za posao i do penzije radimo posao koji nas guši i umara.
Zamislite bilo koji primer, a zatim i posledicu.
Upravo smo se suočili sa time šta ZAISTA znači kada kažemo – propuštena prilika.
Hajde sada iskreno da priznamo da bi takav život bio NEPODNOŠLJIV. Da li bi iko bio zadovoljan svojim životom kada bi nastavio da veruje da za sve postoji samo jedna prilika? Zamislite koliko bi nesnosan bio taj život u neprestanom grču da se nešto ne propusti.
Razmišljala sam o svojim ,,propuštenim prilikama’’. Poželela sam da vam pokažem koje su njihove posledice.
Sa petnaest godina sam započela sa časovima solo pevanja. Toliko sam bila neredovna i nemarna da mi je propala cela godina. Uopšte nisam imala mogućnost da polažem ispit. Zatim sam prešla kod druge profesorke nakon godinu dana pauze. Kod nje sam sada punih sedam godina, a iza mene su i razna takmičenja.
Pet meseci sam spremala prijemni za glumu. Na pozornici sam već znala da neću proći. Upisala sam srpsku književnost, koja mi je bila alternativa. Prvog dana predavanja sam shvatila da sam na pravom mestu. I dalje obožavam svoj fakultet.
Kada me je ostavio dečko pred doček Nove godine, mislila sam da nikada više neću dozvoliti nekome da mi se toliko približi. A onda je došla u moj život prava ljubav. I za punih pet godina me je naučila da ljubav nikada ne boli.
Nisam imala novac za jednu edukaciju. Kako je vreme prolazilo, sve sam manje imala nade da ću je završiti u naredne dve godine. Pomišljala sam da ću propustiti priliku da već sada počnem da se bavim onime što volim. Tada mi je život pružio i posao koji volim i edukaciju koja je, sada vidim, čak i bolja za mene.
Uvek je bilo nešto bolje.
Kada ne živimo zatrpani mislima, počnemo da primećujemo kako su svi događaji u životu povezani.
Iz ove perspektive, čini mi se da je dosta uticalo to što sam, u dubini duše, ipak verovala.
Verovala sam da postoji posao na koji ću ići svakog dana sa osmehom. Verovala sam da postoji prava ljubav i da ne želim da pristajem ni na šta manje.
Da nisam ,,propustila’’ sve ove prilike, ne bih znala koliko život može da bude lepši kada veruješ. Kada veruješ da nisi sam. Kada veruješ da pad nije kraj. Kada veruješ da zaslužuješ da svako veče zaspiš miran i srećan.
Dajana Mitrović