Koliko sam zaista živa
Koliko sam zaista živa
Moja ukočenost me je koštala mnogih iskustava. To je onaj teret ’dobre devojčice’ koji nosim skoro otkad znam za sebe.
Ne mogu sad napolje, moram da učim.
Ne mogu sad da se igram, moram da sredim sobu.
Previše je hladno.
Ne mogu da se vidimo, pada kiša.
Moram prvo ovo da završim, neću stići sve.
Ići ću sledeće godine na more, ovo je sad bitnije.
Danas kao da mi se stuštilo sve na ramena. Koliko sam zraka sunca propustila. Koliko sam valjanja u snegu preskočila. Koliko sam smejanja dok sušim mokre čarape mogla da imam, a nisam.
I pomislila sam kako me već dugo boli baš to što ne živim život.
I OK, priznajem sebi da sam počela. Nije kao da samo stojim u mestu. Ali sva ta čekanja i odlaganja su me danas sustigla.
Pa sam pomislila – nije uopšte bitno da li ću imati drugu priliku. Uopšte nije bitno da li verujemo u prošle i buduće živote. Ono što je činjenica jeste da nikad neću imati u svojim rukama jedan baš ovakav dan 23. januara 2022. godine u telu dvadesetosmogodišnje Dajane koja živi u Beogradu.
Nikada više neću moći da iskusim život baš ovako, baš ovim očima, ovim rukama, ovim plućima, ovim čulima. Nikada neću moći da pogledam iste oblake niti da šetam baš po istoj travi.
I jedino što želim jeste da stvarno, istinski, celim svojim biće biram svoje prioritete. Da se više nikada ne zatvaram u pravila, u tuđa izmišljena moranja, u nešto što je ’do sada trebalo da uradim’, u nešto što drugi očekuju.
Nedavno sam zbog toga uzela spisak koji sam pravila kada sam prolazila ,,Put umetnika’’ Džulije Kameron. To je spisak stvari koje me raduju i spisak stvari koje bih volela da uradim. I shvatam da su mi sve te stvari dostupne i lako ostvarive – kada ih stavim na prvo mesto.
Da, znam apsolutno koliko sam se do sada opuštala. Koliko sam do sada toga proživela. Ali isto tako znam gde sebe i dalje ograničavam. Čekajući da me neko pozove. Čekajući da imam društvo. Čekajući da imam dovoljno vremena.
A ko će me na kraju života pitati jesam li imala dovoljno vremena da živim sopstveni život?
Jesam li se smejala koliko sam želela?
Jesam li držala tople ruke koliko sam želela?
Jesam li osetila zagrljaja i više nego što sam mislila da je moguće?
Jesu li me noge bolele od pešačanja svojim stazama?
Jesu li mi, posle svih suza bola, konačno tekle suze zahvalnosti što sam baš tu gde osećam da želim da budem?
Samo to mi je važno.
I samo to želim da živim.
Svoj život. Sa ljudima koje volim.
Dajana Mitrović