Nije mudrost poklon koji se stiče u starosti. Češće ljudi prožive život samo stičući iskustva koja ostaju samo priče o prošlim godinama. Izgube dubinu. Procuri im lekcija ispred očiju. Prožive mnogo najrazličitijih situacija, verujući da su prošli sve i svašta. Kad bi ogulio sve detalje, akterima dao ista imena, dobio bi jednu nenaučenu lekciju u moru, naizgled, raznovrsnih iskustava.
Mudrost ne dolazi prirodno pred kraj života. Mudrost može da se stekne svakoga dana u svakoj dobi života. Mudrost je nagrada za shvaćenu poruku koju ti život daje. Ne mora uopšte da ti se svidi način na koji ti poruka stiže. Mudrost je videti da su najbolnije situacije tu da bi se tvoj um proširio i ojačao svaku ćeliju tvog bića. Mudrost je potpuno odbaciti tvrdoglavu misao: ,,Ja jednostavno nailazim samo na loše muškarceˮ. Ili onu još uporniju: ,,Previše sam dobar i toliko verujem ljudima da baš mene uvek prevareˮ. Mudrost je potpuno odbaciti izgrađen karakter, svoju umišljenu ličnost i priznati da si sam odgovoran što te varaju. Nećeš da naučiš lekciju. Sam ponavljaš iste greške. Sam ignorišeš svoje telo koje vrišti da ta osoba nije za tebe. Veruješ umu, veruješ predstavi. Sam sebi podmećeš nogu.
Nije to ništa nenormalno. Niko ne može da savlada sve lekcije odjednom. Važno je da rešavaš jedno po jedno. Da prihvatiš mudrost u najjači zagrljaj, ponekad i bolne, spoznaje. Da prestaneš da ćaskaš sa iskustvom, sažaljevajući sebe. Da se iskreno nasmeješ kada opet sebi podmetneš nogu. Da uvek iznova sam sebi pružiš ruku i nastaviš dalje jači i pametniji.
Nedavno sam se stropoštala o obe svoje noge. Saplitala sam se mesecima, a potpuno sam uverila sebe da sam bila svesna. Umem ja to često da radim. Međutim, prethodna godina je bila ona u kojoj je sve sevalo oko mene. Moje misli su me otkrivale sebi samoj poput ludačkih paparaco fotografa, ne ostavljajući me na miru. Ali bila sam spremna. Jedan takav blic je opalio ovako:
,, Da li si svesna da uporno pokušavaš da spasiš druge?ˮ
,,Samo sam htela da pomognem.ˮ
,,Da li si svesna da daješ pomoć tamo gde nije tražena?ˮ
,,Samo sam nudila rešenja, jer sam uvidela da postoje problemi.ˮ
,,Nisi bila pitana za rešenja. Da li si svesna da ni ti ne voliš da ti neko soli pamet kad ne tražiš pomoć?ˮ
,,Samo sam…ˮ
Shvatila. Prestala sam da igram ulogu žrtve, pa sam glavom kroz zid, kao pravi Ovan, pojurila u ulogu spasioca. Nikome nisam pomogla. Da bi neko bio žrtva, mora da postoji druga strana, spasilac, a ja sam se tako velikodušno nudila. Svima. Svuda. Češće nepotrebno. Stvorila sam sebi iluziju da njihovi problemi ne mogu da me pogode, jer ja vidim rešenja. Oni samo treba da prate.
Prva ja bih ugrizla nekoga kad bi me terao da radim kako on misli da je najbolje. Prva ja slušam samo svoje srce i svoju intuiciju. Prva ja sam inspirisana nečijim ličnim uspesima, a ne beskrajnim pričama. Prva ja volim više da učim na svojim greškama, nego tuđim uputstvima. Upravo zato što nema dva ista srca i nema dve iste duše, niko ne može sa strane da zna koja je svrha tvog života.
Niko ne može da ti da smernice. Možda je baš potrebno da udariš 10 puta o zid kako bi narednih 50 godina svakog dana skakao od sreće. Jedino što možemo je da budemo podrška jedni drugima kroz sve boje života. Verujte, sve boje, pa i one najmračnije, potrebne su da bi rekao da si živeo.
Zbog toga silno verujem da je mudrost pogledati sebe u oči, učiti samo svoje lekcije i dati pomoć samo onda kada je tražena.
I usput se smejati. Mudrost nikada nije rekla da je ozbiljna.
Dajana Mitrović, 2017.