Ne pada mi na pamet da gledam film.
Ne pada mi na pamet da gledam film.
Kada se u ovom trenutku, februara 2021, kaže: ,,Ne pada mi na pamet da gledam film,” činjenica je da 99% ljudi zna na koji film mislim. ,,Dara iz Jasenovca.”
U današnje vreme je, nažalost, mnogo mraka. Mnogo straha. Mnogo tuge. Najgore od svega – mnogo podele. U 21. veku kada tehnološki deluje da napredujemo, ljudi se i dalje razdvajaju, dele, gledaju popreko. Najčešće zbog nečega što je neko nekada rekao da treba. Ili što se nekada već desilo.
Od kad se pojavio film, na sve strane ljudi govore da je ovo film koji mora da se pogleda da se ne zaboravi to što se desilo. Slažem se sa time da smo skloni tome da zaboravljamo ono što se desilo. Ako zaboravljamo, to znači da potiskujemo. Ako potiskujemo, to znači da smo kao ekpres-lonac koji čeka da eksplodira.
Toliko smo navikli da zaboravljamo – da zaboravljamo da svako nosi svoju patnju. I i dalje, u 21. veku, takmičimo se čija je patnja veća.
Ja patnju svojih predaka osećam upravo sada dok lijem suze. Ne, nisam gledala film. Ne moram da gledam jebeni film da bih osetila patnju svojih predaka.
Ta patnja se nalazi u svima nama. Kada urlamo na ljude koje volimo. Kada osuđujemo nekoga jer navija za drugačiji klub od nas. Kada sviramo iz besa zato što neko nije krenuo na semaforu već na žuto svetlo. Kada dobijemo upalu pluća zbog potisnute tuge jer nam je rečeno da moramo da budemo jaki.. Kada strada naša štitna žlezda od svih reči koje smo progutali.
Naši preci su mnogo patili. O, Bože, koliko su samo patili! Koliku mi privilegiju imamo danas što samo imamo svoj krov nad glavom, hranu za stolom i ljude koje volimo. Koliku privilegiju imamo što možemo da odemo na posao i što možemo da izaberemo na koji način ćemo da se lečimo ako nam je to potrebno. Koliku privilegiju imamo što za jedan sekund možemo da čujemo osobu koju volimo koja je na drugom kraju planete! Koliku privilegiju imamo što možemo da prevezemo svoja dupeta od grada do grada brže nego ikada.
Naši preci su toliko mnogo patili i sigurna sam da su se nadali da će bar nama biti bolje. Da ćemo imati bar najosnovnije. I srećom, većina nas to ima. I kako koristimo to? Tako što biramo da mrzimo. Biramo da osuđujemo.
Biramo da proživljavamo njihove emocije i tako rekreiramo prošlost. Vraćamo se u prošlost, budimo u sebi istu količinu patnje, istu količinu mržnje. Naša tela tako kreiraju energetska polja oko nas – kojima dalje kreiramo prošlost iznova i iznova. Nije li to što nas je istorija do sada naučila – to da se istorija ponavlja??
A zašto se ponavlja: Zato što biramo da se vraćamo na nju BEZ NAUČENIH LEKCIJA.
E pa, ljudi moji, to se ne radi tako što se vraćamo na patnju, užas i mržnju. Tako što se delimo. Naši preci nisu umirali za to.
Ja biram da poštujem njihovu patnju na najdublji mogući način – tako što ću je isceliti u sebi.
Svi mi u sebi nosimo energiju, uverenja i emocije sedam generacija svojih predaka. Sedam generacija. A šta se sve dešavalo na Balkanu za sedam generacija?!
Naši preci su bar zaslužili da prekinemo začarani krug.
Kako? Tako što ćemo priznati sebi šta nas to istinski boli. Tako što ćemo slušati svoje telo. Tako što ćemo isplakati suze koje stoje na plućima, pa su odjednom svi ugroženi bolešću koja napada taj deo tela. Tako što ćemo svoj bes isprazniti na jastuk, a ne na osobu sa kojom živimo. Tako što ćemo poštovati sebe i zauvek otići od ljudi koji nas ne poštuju. Tako što ćemo isceliti svoja uverenja poput: ,,Taj narod je takav. Svi ljudi su zli. Oni ne valjaju zato što su drugačiji od nas. Ne zaslužujem ljubav. Kada me neko povredi, moram da mu vratim. Život je skup.” I tako dalje, i tako dalje.
Svako od nas nosi bezbroj destruktivnih uverenja o svetu, o sebi, o ljudima kojima dalje kreiramo kolektivnu svest. Ta kolektivna svest određuje kakva će biti dalja budućnost naroda. Ako niko od nas ne krene prvi, ako svi čekamo da se nešto spolja promeni – nikada nam neće biti bolje. Ići ćemo samo u krug.
Zbog toga fokusiram svoj rad na oslobađanju od straha. Straha od osude. Straha od egzistencije. Straha od tuđeg mišljenja. Straha da je opasno sve što je drugačije od nas. Straha da će prošlost da se ponovi. Straha od toga da jasno izrazimo svoje mišljenje ako je drugačije od popularnog stanja osude i mržnje. Straha od toga da se zauzmemo na sebe. Straha od odbacivanja ako ne igramo ’po pravilima’. Straha od samoće.
Samo oslobođeni svojih ličnih strahova možemo olakšati kolektivno stanje.
Samo oslobođeni strahova možemo živeti ljubav.
Svaki korak ka isceljenju i ka ljubavi se računa.
A šta ti biraš za sebe?
Dajana Mitrović