Prestani da zavisiš od tuđeg mišljenja
Prestani da zavisiš od tuđeg mišljenja
Tuđe mišljenje može da nas zaboli onda kada dobijemo savet koji nismo tražili. Međutim, najčešće sami sebe sputavamo, potpuno nesvesno, tako što tražimo tuđe savete, tuđa mišljenja.
Ljudi koji traže savete pre nego što donesu bilo koju odluku ili koji traže mišljenje za skoro sve što u životu urade – uglavnom to rade zato što su potpuno nesigurni u sebe. Tako da im je lakše da prebace odgovornost na drugu osobu.
,,Pitaću nju za mišljenje, a ako to ’ne upali’, to znači da je ona pogrešila, a ne ja.” Ovo je česta misao koje uopšte nismo svesni zato što se nalazi u podsvesnom delu uma.
Tek sa dvadeset pet godina sam prepoznala da sam zavisna od tuđeg mišljenja.
Nisam mogla ni jednu veću odluku da donesem bez da pitam sve drugarice šta o tome misle. Nisam bila sigurna da li sam nešto dobro uradila sve dok me neko ne bi pohvalio. A nečija kritika bi mi odmah sasekla dobro raspoloženje ili bi me navela da promenim odluku.
U trenutku kada sam to osvestila, otkrila sam da to većina ljudi smatra normalnim. Uopšte ne dovode u pitanje da li su zavisni od tuđeg mišljenja.
I baš zbog toga što im stalno treba neko da ih usmeri ili da im potvrdi ono što i sami misle – ostaju godinama u mestu, bez ikakvog pomaka. Osećaj sigurnosti traže spolja i na taj način unutar sebe ostaju zauvek nestabilni.
Kada ne rade na sebi, ljudi jednostavno tako nastavljaju da žive ceo život.
To su oni ljudi koji godinama ostaju na groznom poslu, koji decenijama ostaju u užasnom braku, koji su stalno nezadovoljni i sami sebe ’jedu’ svim zakopanim snovima.
Zato što ne pronalaze oko sebe podršku za ono što žele, nikada se ne usude da naprave drugačije korake od svoje okoline.
Ono što je opasnije jeste zavisnost od tuđeg mišljenja kada ljudi krenu da rade na sebi. To svi prolazimo u prvim mesecima ili godinama rada na sebi.
Konačno smo otkrili novi svet. Konačno vidimo primere da može da se živi drugačije, bolje. Dobijamo podršku bar preko nečijih videa ili iz knjiga. Gledamo te ljude koji su uspeli bar donekle da unaprede svoje živote i vidimo u njima svoju davno izgubljenu nadu.
Zamka nastaje kada u radu na sebi počnemo da gledamo svoje učitelje, autore knjiga, terapeute, predavače kao neke ljude koji su bolji od nas.
Ne moramo to čak ni da pomislimo. Ali to se manifestuje kada ih gledamo širom raširenih očiju, kada ih veličamo rečima, kada ih stalno pitamo šta bi nam oni preporučili. Čak sam jednom čula da je jedna osoba rekla da bi volela da joj njen predavač bude u smanjenoj verziji na ramenu, kako bi uvek mogla da ga pita šta misli, u svakom trenutku života.
Ljudi koji su zavisni od tuđeg mišljenja žele da im coach ili terapeut doslovno kaže šta treba da rade u životu.
To su ljudi koji se ’pale’ na to da čuju šta su bili u prošlom životu, šta im piše u natalnoj karti za narednih pet godina ili šta im kažu anđeoske karte. (To su sve odlične tehnike, ali nisu namenjene za predviđanja. I nikada ne bi trebalo da se koriste kao dato uputstvo.)
Sa druge strane, postoji mnogo učitelja, predavača, koučeva, terapeuta koji odu u svoj sopstveni destruktivni ego – i zaista se ponašaju kao da jesu bolji od ljudi koji uče od njih. I onda zaista počinju da dele savete šakom i kapom.
Govore kako postoji samo jedna tehnika koja može da promeni život. Govore kako postoji samo jedna mapa puta do uspeha. Govore kako tačno znaju uzrok svakog problema i uvek imaju spremno rešenje.
I tako obe strane nastavljaju da igraju svoje uloge. Jedni ’pumpaju’ svoj ego dok im se drugi dive i postaju sve više zavisni.
Trenutak mog oslobađanja je bio kada sam doživela potpuno odbacivanje od osobe koja me je učila da verujem u sebe i da se zauzmem za sebe – baš u trenutku kada sam to uradila u odnosu sa njom. (Tada to jesam doživela kao odbacivanje, sada znam da mi je taj bol bio potreban da bih prepoznala svoju zavisnost.)
Tek od tog trenutka sam se zapitala – da li ja ZAISTA verujem sebi? Verujem li svojoj intuiciji? Verujem li svojim odlukama? Imam li hrabrosti da uradim nešto drugačije čak i ako nema nikoga oko mene da me podrži? Verujem li da moj rad vredi čak i kada ga niko ne pohvali?
Najbolnija spoznaja je bila da sam tek zagrebala površinu u buđenju svog samopouzdanja, iako sam radila na sebi već tri godine svakodnevno i intenzivno.
Tek od tog trenutka sam prepoznala kako mogu da izgradim tu duboku veru u sebe. Da nastavljam svojim putem i ako nema nikoga da mi pokaže put. I ako nema nikoga da me ohrabri na svakom koraku. I ako nema nikoga da mi potvrdi da je sve u redu.
To je ono što svako od nas zaslužuje. Slobodu da sam odlučuje o svom životu.
I to je ono što je osnova mog rada sa klijentima – i kroz coaching i kroz online kurs. Da budeš toliko snažna kada prođeš kroz proces da možeš da nastaviš dalje sama, jača nego ikada pre. Sigurnija u svoje odluke. Povezanija sa sobom nego ikada.
A kada probudiš svoje istinsko samopouzdanje na taj način, onda u tvoj život dolaze ljudi sa kojima možeš da budeš potpuno slobodna. Čije mišljenje će ti uvek davati vetar u leđa. Sa kojima ćeš uvek osećati slobodu da odlučiš ono što je najbolje za tebe.
Zato što je svaki životni put poseban. Zato što je tvoj život jedinstveno umetničko delo koje samo ti možeš da stvoriš i niko drugi.
Vreme je da kreneš ka sebi, zar ne?
Dajana Mitrović