Zašto ljudi varaju
Zašto ljudi varaju
Iskreno, nisam želela da se bavim ovom temom. Mislila sam da je mučna, da spušta na vibraciju ljudi koji ne vole ni sebe, a kamoli drugu osobu. Ali jutros sam osetila ogroman poriv da ovoj temi priđem iz jedne potpuno nove perspektive.
Ne želim da ulazim u samu temu prevare, jer su moja lična uverenja da je to najniži oblik ne ljubavi prema sebi. Ne poštovati dovoljno svoje biće i svoje telo u tolikoj meri da sediš na dve stolice i da daješ sebe dvema osobama i da nemaš dovoljno samosvesti i odgovornosti da staneš iza svojih postupaka – to me ne interesuje.
Interesuje me onaj deo na samom početku. Odakle uopšte dolazi želja za drugom osobom kada već imamo odnos sa nekim?
* Napomena: Bavim se partnerskim odnosima u kojima nema fizičkog i psihičkog zlostavljanja. Ako to postoji – onda je vreme što pre potražiti pomoć i izaći iz takvih odnosa.
Pre svega, svaki partnerski odnos, iz moje perspektive, predstavlja dva velika polja.
Prvo polje je polje bezgraničnih mogućnosti.
Nažalost, mislim da ovoga još uvek danas mnogi nisu svesni.
Ovo se odnosi na to da svaki partnerski odnos ima potencijal da nam da sve što poželimo. Mi smo božanstvena bića, prepuna mudrosti, strasti, ljubavi, ideja. I stavljeni smo u ljudska tela tako da u svakodnevnom životu koristimo samo 5% svesnog uma. Što znači da u svakom partnerskom odnosu postoji polje od 95% podsvesnog uma – koje je prepuno novih verzija nas kao ličnosti, prepuno mogućnosti za isceljenja, za stvaranje novih nivoa odnosa, razmene najneverovatnijih životnih trenutaka, kao i boli koje nam mogu pomoći da zajedno rastemo iz toga.
Drugo polje je polje ogledala. Naš odnos je uvek ogledalo nas samih. To je divno kada nam nešto u odnosu ide, kada doživljavamo stvari koje želimo. Ali nam je i dalje teško da se suočimo sa efektom ogledala kada je u pitanju ono što nam fali. A sve što nam u odnosu smeta ili nam fali predstavlja na neki način ogledalo odnosa koji imamo sa sobom.
Zajeb se dešava kada nismo svesni da svaki odnos ima neograničen potencijal i kada nismo svesni da taj odnos istovremeno predstavlja ogledalo našeg odnosa sa sobom.
I onda se pojavi treća osoba. Aktivira nešto u nama čega nismo bili svesni. I podsvest odmah krene:
,,Ova osoba ima nešto što mi fali u odnosu!’’
Nije čak ni važno šta ta osoba ima što privlači. Može da bude osećaj strasti, razgovori o temama koje inspirišu, jak stav kojim odiše. Ali uopšte nije važno. Zato što je sve to zapravo ogledalo naših potisnutih potreba.
Ako su u pitanju razgovori o temama koje inspirišu: Da li ja zaista prihvatam te teme kao deo svog života ili se i dalje plašim osude ako o njima govorim? Da li stvaram prostor u svom svakodnevnom životu da o njima govorim, istražujem, pišem?
Ako je u pitanju jak stav: Stojim li ja iza svojih uverenja? Koliko imam sigurnosti u sebe? Kako se tačno ponašam pa znam da mi fali ta sigurnost?
Ako je u pitanju strast: Živim li ja zaista život pun strasti? Volim li i prihvatam svoje telo? Da li strast teče kroz moje pokrete? Da li prelivam strast u kuvanje, u stvaranje, u razgovore sa prijateljima, u otvaranje vidika? Da li se bavim poslom koji u meni budi strast? Da li jednostavno dozvoljavam da strast teče slobodno kroz moje biće, a da nema veze sa seksualnim činom?
Šta god da nas privuče kod treće osobe – radi se o našim potisnutim potrebama.
Treću osobu možemo da shvatimo samo kao glasnika svoje podsvesti. I da nam to bude katapult ka dubljem radu na sebi.
Bivamo u odnosu pre svega sa sobom i zanemarujemo svoje potrebe. Ne dajemo sebi nežnost. Nikada ne dotaknemo svoje telo sa punom pažnjom i ljubavlju. Ne bavimo se poslovima iz strasti i želje. Ne govorimo svoju istinu.
I onda zanemarujemo te potrebe i u odnosu. Ne stavimo dovoljno do znanja partneru da su nam potrebne te stvari – razgovori, dodiri, strast, zajedničko vreme, prisutnost, slobodu. A čak i da stavimo jasno do znanja – nemamo energetskog pokrića ako to prvo nismo dali sebi.
I onda tako ignorišemo svoje potrebe. I ignorišemo. I ćutimo. I živimo sa tom energijom koja se potiskuje i kumulira i kumilira.
I život je u fazonu: ,,Jebote, hoćeš li više pustiti sebe na miru? Hoćeš li konačno početi da živiš u skladu sa sobom?’’
I bum – pošalje test.
Pošalje osobu kod koje odmah vidimo te svoje potrebe. Ta nova osoba bi možda mogla da zadovolji sve to što nismo dali sebi, sve to na šta smo pristali da nemamo u postojećem odnosu, sve to što nismo nikada ni rekli da nam treba.
I pomislimo: ,,Oh, ova nova igračka će zadovoljiti moje potrebe!’’
Ups, igračka? Khm. Htedoh reći osoba.
Ali budimo iskreni. Sve dok očekujemo da nam NEKO DRUGI, VAN NAS zadovolji NAŠE potrebe – ljudi oko nas su nam samo igračke.
I onda deluje da će ta nova, nepoznata, trenutno sjajnija igračka da bude rešenje svih naših problema.
Malo sutra.
Ali lakše je poverovati da će nova osoba da zadovolji decenijama stare potrebe.
Lakše je – nego integrisati te potrebe u sebi, sa sobom.
A činjenica je da niko nikada neće zadovoljiti potrebe ugašenog života ili života u egu koji hoće uvek više, bolje, veće.
I to je mnogo drugačije od duše. Duša takođe želi da raste, da se razvija, da otkriva nove nivoe života. Ali duša je svesna beskrajnih potencijala svake osobe. I ima strpljenja da se ti potencijali ispolje, jedan po jedan, jer živimo u materijalnom svetu u kom se stvari ne dešavaju instant.
Duša zna da je potrebno prvo svoje potrebe zadovoljiti sebi. I kada na taj način počnemo da ih živimo, onda te potrebe dobijamo i spolja, ali od osobe koja je istinski najbolja za nas.
A ne od nekoga ko samo ima deo slagalice koji nam fali.
Ako možemo za sebe da kažemo da živimo život pun strasti, da zadovoljavamo svoje potrebe, da smo prisutni sa sobom, da radimo ono što volimo, da dajemo sebi slobodu da budemo sve što jesmo – a partner i dalje ostaje isti, onda se stvara istinski energetski jaz kada je potrebno prekinuti odnos.
Sve drugo je samo bežanje.
Bežanje od sopstvenih lekcija. Bežanje na ’neko drugo, bolje mesto, gde ću možda imati više sreće’. Bežanje od sopstvenog rasta, od dubokog odnosa sa sobom, od ostvarivanja ličnog životnog potencijala.
Jedini mesto na kom možemo da prestanemo da bežimo, da zaista osetimo sigurnost i da zaista živimo zadovoljno i slobodno – jeste naše lično telo.
Kada smo u sebi dobro, sve oko nas je već savršeno, celo i potpuno.
Dajana Mitrović
P. S. Pitaš se KAKO da zadovoljiš svoje potrebe i unaprediš odnos sa sobom – kako bi prestalo bežanje ili kako bi prestala da privlačiš one koji beže?